Piše: Marijana Todorović

Pre nekog vremena, u inicijalnom razgovoru, novi klijent je pomenuo kako je trauma nova buzzword. No, trauma je, naravno, mnogo više od toga. Ona je vrlo često neizostavan deo života, ali nije doživotna kazna. Srećna sam što je trauma sve više tema i stručnih i ljudskih razgovora. Imam utisak da sve više ljudi ima uvid u to koliko ima direktne i transgeneracijske traume na ovim prostorima i spremno je da radi na sopstvenom isceljenju.

Priča i rad na traumi je velika tema sa mnogo lica i pristupa. Bez obzira na to iz kog ugla i terapijskog modaliteta govorimo o traumi, postoji generalno uverenje da trauma zapravo nastaje kao posledica nekog velikog traumatičnog događaja, kao što su ratovi, izbeglištvo, zlostavljanje i sl. Međutim, trauma može biti i gubitak voljene osobe, operacija, siromaštvo, nedostatak roditeljske brige i podrške, bolesti, fizičke povrede, itd. Nerazrešena trauma se često u telu pojavljuje kao hroničan bol, disfunkcionalno disanje, isprekidan san, gastrointestinalni problemi i još mnogo toga.

Diskonekcija kao odgovor na traumu

Jedan od najčešćih načina na koji trauma utiče na naš život jeste diskonekcija, odnosno nepovezanost sa sobom i svojim telom. Važno je da znamo da za one od nas koji nisu povezani sa svojim telom, to nikako nije lični neuspeh ili slabost, već važan odgovor nagona za preživljavanje. Trauma može preplaviti naš nervni sistem i dovesti do povećane fizičke i emotivne osetljivosti.

Odvajanje (diskonekcija, nepovezanost) od fizičkih i emocionalnih iskustava je autonomni odgovor nervnog sistema čiji je jedini cilj da nas zaštiti od osećanja koja su nam previše ili koja ne možemo da obuhvatimo. Neki od nas možda imaju komplikovan odnos sa sopstvenim telom kao rezultat posramljivanja, bolesti ili povrede. Možda nikada nismo imali priliku da naučimo ili dobijemo prostor da osećamo sopstvene emocije ili senzacije, neki od nas su često doživljavali ignorisanje ili požurivanje.

Na sve ovo, naše biće, naš nervni sistem je našao odgovor – odvojiti se od neprijatnih, teških emocija i senzacija. Kako možemo primetiti da nismo povezani sa sobom i svojim telom? Često i puno smo „u glavi“, emocije se pojavljuju naglo i nismo ni svesni da su bile tu, npr. kada se brecnemo na nekoga, a da nismo ni bili svesni da nas ta osoba iritira; teško nam je da imenujemo svoje emocije i kada nas neko pita kako smo, odgovaramo automatski da smo dobro ili nam treba puno vremena da opišemo kako se osećamo, teško nam je da izrazimo šta volimo ili ne volimo, u čemu uživamo.

Tada se naše telo stisne kako bi izdržalo preplavljujuće emocije. Nekada prosto predugo ostane na tom mestu i teško nam je da se vratimo na mesto opuštenosti. Kada se ovaj mehanizam preživljavanja javi kao odbrana, on ima svoj smisao. Međutim, kada ovo postane naše kontinuirano stanje, mi prestajemo da osećamo, a samim tim se i zatvaramo za uživanje i radost. Naš zaštitni mehanizam nije nepropustan samo za teške emocije, on nema tu „finoću“ da zaustavlja ono što nam je teško, a dopušta nam da osećamo prijatne emocije i uživanje. Kada se zatvorimo, najčešće se zatvaramo za sve emocije, pa i za one prijatne, i na taj način prestajemo da uživamo u životu.

Šta su vaši resursi?

Vrlo često na početku terapije pitam klijente šta im je resurs. Resursiranje je praksa koju koristimo u radu sa traumom, u cilju prizivanja osećaja sigurnosti u telu. Kada smo pod uticajem traume, konstantno tražimo znake opasnosti ili pretnje oko sebe. Naše telo i um pokušavaju da nam pruže osećaj sigurnosti tako što zadržavaju stare obrasce u telu. Resursiranje nam pomaže da se osetimo sigurno, mirno i podržano, kako bismo sa drugog, snažnijeg i uzemljenijeg  mesta gledali u naše rane i traume.

Resursi mogu biti fokusiranje na poznati osećaj sigurnosti i mirnoće, zamišljanje mesta koje za nas predstavlja sigurnost, mir, isceljenje, opuštenost, zamišljanje neke osobe koja je za nas negujuća i podržavajuća, neko ko nas je u životu štitio (to može biti zamišljena ili stvarna osoba, neki superheroj iz filma ili priče), sećanja na podršku koju smo nekada primili, sećanja na vreme kada smo se osećali snažno, samopouzdano, kompetentno, Prustove madlenice i druge čulne senzacije u „Potrazi za izgubljenim vremenom“, koje ga vraćaju u detinjstvo ili neko spokojnije doba. Nekada nam pomaže da zamislimo kako nas neko magično stvorenje štiti, nekoga ko nam pomaže, ljubimca koji nas brani i sl.

Za one od nas koji nisu imali pristup ovome, sasvim je u redu da zamišljamo neki neutralni trenutak, mesto, osobe, osećaj.  Resursi mogu biti i priroda, ples, knjige, kontakt sa drugom dragom osobom, meditacije, deca, muzika, sve ono što nas vraća, makar na trenutak, u osećaj sigurnosti i celovitosti ili bar na mesto gde imamo osećaj da nije „sve crno“ i da nije ceo život osećaj straha i beznadežnosti.

Radost i uživanje kao protivteža traumi

Povezanost sa svojim resursima nam daje priliku da se osetimo dobro. Kada razgovaram sa svojim klijentima o tome šta znači da smo dobro, važno mi je da naglasim da to ne znači da smo u „zenu”, već da imamo načine da se vratimo u povezanost sa sobom kada nas život preplavi. Vraćanje poznatom osećaju sigurnosti ima potencijal da traumu svede na nivo nelagode sa kojom možemo da se izborimo.

Kada smo u kontaktu sa tim delom sebe, lagano gradimo kapacitet za radost i uživanje, za širenje nasuprot skupljanju, a to je je dobra protivteža traumi.

Naravno, za one od nas koji su imali traumatična iskustva, potrebna je dugoročnija i profesionalna podrška, ali ovi mali koraci našem nervnom sistemu daju priliku da iskusi osećaj životnosti i povezanosti, za razliku od straha i izolacije u kojoj nas trauma često drži.

Samim tim, evo i nove buzz reči – glimmers (svetlucavi mali trenuci radosti koji mogu doneti svetlost čak i najmračnijim danima)! Orijentacija na ove trenutke, na naše resurse, ne rešava traumu, ali nam pomaže da se izgradi naš kapacitet da budemo „licem u lice“ sa onim što nam život donosi.

***

Tekst “UŽIVANJE vs. TRAUMA” Marijane Todorović izvorno je objavljen na blogu Homeplace – Holističkog centra.

---

Njena interesovanja su usmerena na rad sa pojedincima ali i grupama kao i vođenje aktivnih meditacija. Osim SE edukacije, učestvovala je na programu Put ljubavi i deo je tima u Srbiji, a pohađala je jednogodišnju edukaciju za Ošovu terapijsku tehniku disanja (Osho Diamond Breathing Training).